Два месеца храбрости, солидарности и љубави

Данас је шести фебруар. Долазим на дежурство и прву јутарњу кафу пијем са својом другом породицом. На дежурство долазим јер нам је на данашњи дан пре два месеца деканица пред стотинама колега и колегиница свечано поверила факултет јер верује у нас, а људи са којима свакодневно проводим време на Филозофском су сада моја друга породица.

Ако ме питате да ли је два месеца мало или много, заиста не бих знала шта да кажем. Слике и звуци из Амфитеатра 21 препуног студената и студенткиња решених да свој први лични циљ тренутно оставе по страни зарад вишег друштвеног циља су ми и даље пред очима као да су се догодили јуче. Тај доживљај ми греје срце и даје ветар у леђа када се не осећам довољно јако.

Још прве ноћи када сам на факултет дошла са кофером, знала сам да ће ми овде бити друга кућа. Осетила сам да су око мене људи којима могу да верујем и пре него што сам уопште почела да им памтим имена. После два месеца тврдим да сам била у праву − мој кофер се од прве ноћи није померио ни милиметар, а први пут у животу сам направила изузетак и донела књиге (књигољупци, знате већ, не волим да их позајмљујем, да им неко не направи уши и тако то) и више ни не размишљам о њима, јер сам их увек пронашла уредно остављене на полицама.

Пре два месеца сам мислила да су људи релативно хладни, да емпатија и солидарност баш и нису јаче стране друштва, а онда су ме блокаде демантовале. Када прошеташ ходницима Филозофског, увек те неко пита како си и да ли си узео/ла нешто да једеш. Ако си мање расположен/а него иначе, увек је неко ту да те орасположи. Ако због било чега осетиш тугу или заплачеш, око тебе је одмах бар један пар руку, ако ништа друго − бар да ти да до знања да ниси сам/а. Сада не говорим само о студентима Филозофског, већ и о колегама и колегиницама са других факултета који наше просторије могу сматрати и својим сигурним уточиштем. Ове редове посвећујем и професорима и професоркама који су од првог дана уз нас, спремни да нас подрже приликом полагања нашег најважнијег животног испита. Део овог дневника и огромне захвалности посвећујем и ненаставном особљу факултета које је уз нас и у трећој смени, а посебно чика Саши који не крије колико је поносан на нас и који је сваког од нас испратио на протест уз жељу да се чувамо.

Ипак, једну посебну врсту захвалности морам да упутим грађанима и грађанкама. Након два месеца блокаде, јасно нам је да у студентским редовима има солидарности и емпатије напретек, али борба не би била иста без наших суграђана и суграђанки. Да, студенти су они који су покренули лавину, јасно дефинисали захтеве и дали ветар у леђа свим друштвеним групама, али без поверења Нишлија и Нишлијки не бисмо имали толику снагу. После много година имамо протесте са више од петнаест хиљада људи. Поносна сам на чињеницу да нам људи верују и да су препознали мотиве због којих смо решили да се жртвујемо и позивамо на непослушност све оне који сматрају да у тренутку овакве друштвене и моралне кризе има места равнодушности, јер и даље мисле да је „боље да се ћути, јер може и горе”.

Ипак, да се вратимо на Филозофски, први блокирани факултет нишког Универзитета, јер и врапци на грани знају да није филозофски ћутати. Овде је сјајна атмосфера, јер смо за ова два месеца сви имали прилику да се међусобно упознамо и здружимо. Сада је факултет наша друга кућа. Овде се спава, учи, доручкује, руча, вечера... Одавде сви заједно идемо на протесте и једни другима дајемо енергију да истрајемо у овом процесу. Ако неко мисли да смо беспослени, онда вероватно није упућен у деловање наших радних група, чији чланови нас чувају, обавештавају јавност о свим битним догађајима, организују едукативне радионице, пописују сваку ситницу и воде рачуна о нашој другој кући.

Поред свега тога, морам да напоменем да блокада није застој академског деловања, већ одбрана вредности због којих смо и уписали овај факултет. У ова два месеца, Филозофски је показао да је епицентар младих, племенитих и непоткупљивих људи, али и будућих стручњака из области друштвено-хуманистичких наука. Чврсто верујем у то да ћемо моја друга породица и ја сигурно положити испите из прве када се испуне наши захтеви, јер на оном животном, најважнијем, за какав се пружа прилика врло ретко, нисмо заказали. Због наших захтева смо истрајни и солидарни већ два месеца, а остаћемо такви колико год буде било потребно.

Драги грађани и грађанке, рачунајте на нас!