Драги блокадни дневниче ...

Драги блокадни дневниче,

Данас је два месеца од како смо ступили у блокаду. Иако ми се наизглед чини да је све јако брзо прошло, када се присетим првих дана блокаде, схватим колико је ту осмеха, загрљаја и љубави било. У првим данима нисам познавала људе, освртала бих се по ходницима не бих ли пронашла неко познато лице, а у налетима анксиозности склањала бих се по страни, само да не морам да се упуштам у дебате којима, како сам тада била убеђена, нисам дорасла.

Међутим сада, када се облак стреса разданио и када сам упознала колеге око себе, корачам ка факултету са једнаким узбуђењем, као када сам као дете ишла по сладолед.

На факултету ме обавезно осмехом поздрави чика Саша, наш заштитник од ретко непожељних прилика, а онда се изгрлим са целом сменом безбедности која даноноћно дежура на ходнику. Наш факултет, наш дом, како га од милоште зовемо, мирише на слободу, али и на укусне донације које нам грађани доносе. Уживам у тој милисекунди привикавања на простор око себе. Увек ме дочека неко познато лице, иако су сад сви већ мени добро познати, па се испричамо, поделимо оне свакодневне муке, али и оне нежне дечије радости са блокаде. Окренем круг до тридесет шестице и зграбим неку домаћу врућу кифлицу, па се прошетам по другим „собама”. У амфију се увек нешто спрема ― неки план акције, радионица, или транспаренти. Са улаза прочитам „Зима зима, е па шта је, ако је зима није лав” и покушам да саберем све дане када смо на минусу стајали у тишини за оне који никада више неће проговорити. Увек ме прођу трнци телом када се присетим 1. новембра. Ти моменти ме подсећају зашто је наша борба важна, зашто је наша истрајност кључна и зашто смо ми одлучили да своју тугу делимо једни са другима, управо овде, где смо раније делили радости и стресове испитних рокова.

Два месеца од почетка блокаде. Више и не размишљам о пропуштеним роковима, јер све то је засенила Славија, новосадски мостови, али и наш Трг. Велику ствар смо учнили. Највећу. Пробудили смо се, ми први, а за нама цела земља.

Тргнем се у реалност када ме другарица позове да пијемо кафу. Ноншалантно проћаскамо о нашим блокадним симпатијама, и даље несвесне да ћемо ове моменте препричавати унуцима. Седимо на столицама у којима смо некада преслишавале једна другу пред колоквијуме, а у последња два месеца ту смо разглабали о агитацијама, пленумима, медијима, протестима. Све има неку другу чар. Расправе на пленумима, трчање по донације, вожња до других градова да пружимо подршку онима којима је најпотребнија. Више нико није сам. Ни ја на факултету. Ни људи у Мерошини, Прокупљу, Гаџином Хану, Лесковцу, Лебану. Ни онај човек у Сврљигу, ни онај у Бојнику. Сви смо ту, заједно.

Како ли ће ми ове учионице изгледати оног дана када нам испуне захтеве? Хоћемо ли плакати зарад коначне правде, хоћемо ли се смејати, мислити о испитима, заборавити на међусобне чарке, хоћемо ли се изгрлити? Хоћемо ли по последњи пут спавати на поду факултета?

За ова два месеца, видела сам свој факултет у мраку, у пола ноћи, када су га једино осветљавала улична светла и наша нада. Не могу да замислим да ћу опет седети у деветнаестици и слушати неко предавање, да ћу поново учити из књига. Јер толико тога сам научила током ова два месеца. А најважнију лекцију делимо на свим факултетима ― солидарност. Без тога не бисмо могли.